Kad pomisliš šta budućnost i Univerzum skrivaju u rukavu za tebe, da li se sva naježiš koliko to deluje veliko i bitno? Da li ti se desilo da dok pričaš o tome osetiš kao da levitiraš, koliko je važno i veće od tebe same?
Da, baš tako izgleda naša osvešćena budućnost. Korak napred nakon barijera satkanih od strahova.
Sećam se dana kada su mi sa ruku skinuti okovi (tako sam doživljavala odlazak na posao i življenje priče koja nije bila moja). Tog poslednjeg radnog dana došla sam kući, prvi put nakon skoro 5 godina, bez osećaja umora i iscrpljenosti. Imala sam samo neko komešanje u stomaku. Malo zbog straha od nepoznatog, a malo više od uzbuđenja, jer konačno nemam “veće staraca” iznad mene koje odlučuje o svakom narednom koraku.
To je bio trenutak kad sam postala vlasnik svake odluke 100% .
Iako je to bilo pre više od 8 godina, i dalje se živo sećam kancelarije svog bivšeg šefa. Predimenzionirana bela tabla koja zauzima čitav jedan zid u prostoru od svega nekoliko kvadrata, veliki kancelarijski sto u G i jeftina kancelarijska stolica u uglu za zaposlene.
Sećam se i tog poslednjeg razgovora, vođenog prvog dana nakon povratka sa mini godišnjeg odmora koji sam morala da uzmem, jer kada živiš priču koja nije tvoja, telo se buni. I to glasno. Od tolike količine stresa pojavio mi se ekcem po licu poput težeg oblika rozacee. Raspoloženje mi se menjalo iz časa u čas, jer mi je bukvalno u glavi odzvanjao sat – minuti i sekunde koji su mi još preostali u ovom životu. Hormoni su mi bili o out-u, a odnosi u braku skoro nikakvi, jer smo živeli za viđanje vikendom.
Ali najživopisnije se sećam laganog, poletnog hoda kojim sam, kada sam se pozdravila sa celom ekipom, izašla iz kancelarije po poslednji put kao zaposlena i kročila u svet kao slobodni strelac.
Znate li kako meni miriše sloboda? Kao polje puno livadskog cveća i pomalo ima ukus jagoda i vanile.
Prvi dan svog novog života proslavila sam kupovinom nove uniforme za rad od kuće. Bila je to najslađa pidžama – crna sa belim tufnicama i roze elementima. Obožavala sam je, jer je simbolizovala jednu veliku pobedu.
Nisam znala šta me čeka niti sam imala svo samopouzdanje ovog sveta, ali sam odabrala život i ispunjenost umesto plate koja se samo činila dobrom. Umesto da krenem da pravim plan za nastavak, odnosno nastanak karijere, ja sam sebi dopustila najduži neplaćeni odmor ikada. Narednih mesec dana provela sam oslobođena pritiska koji stvara posao i jurenje klijenata. Vraćala sam se sebi i skupljala energiju za dalje.
I danas mi zvuči neverovatno kada pričam da sam već prvi dan nakon tih mesec dana (i to u 3:15 ujutru) dobila poruku na LinkedIn. U njoj je bila ponuda za saradnju od firme iz Hong Konga. Tokom narednih par godina sam u nekoliko vrlo zanimljivih perioda radila sa tom firmom.
Mogla sam naravno da se zaposlim u drugoj firmi i nastavim da gradim sigurnu korporativnu karijeru. To bi bio bezbedan izbor.
Ali bi sa sobom uvek nosio pitanje “Da li ipak da probam solo?”. I ono što danas znam da bih se sigurno pitala – šta bi moglo da bude?
Danas živim u stanju ispunjenosti, a kao gorivo trošim avanturu, zabavu i strast prema poslu i ljudima koje imam oko sebe. Preplavljena sam zahvalnošću što mi dani više ne izgledaju kao bačeni papir. Što imam priliku da budem prisutna kao partnerka svom suprugu, kao majka svojoj deci i, ono najvažnije, prisutna sebi svakim udahom vazduha.
Zahvalna sam na snazi koju je imala jedna nesigurna devojka da napravi izbor za ženu kakva sam danas. Taj izbor je samo moj.