Sigurna sam da sam rođena kao preduzetnica, ali mi je trebalo skoro 30 godina da to pronađem i osvestim u sebi.
Već sam pričala o svom detinjstvu i ranim zaduženjima u životu. Ako niste čitali, skoknite na tekst Da li imaš hrabrosti da prekineš lanac šablona iz detinjstva i preokreneš svoj poslovni razvoj? Dobila sam puno lepih reakcija, što mi govori o njegovom značaju i korisnosti.
Pošto su poslovi na selu teški i “prljavi” (u smislu stvarno se isprljaš) meni je pričano da je škola jedini put do finijeg posla (pazi sad ovo) na kojem se manje mučiš.
Možda su moderni poslovi u kancelariji ili proizvodnji manje fizički teški, ali su izuzetno mentalno naporni. Naravno, o tome mi niko nije pričao. Valjda su hteli da mi ostave da nešto i sama otkrijem. A možda, samo možda, ni oni nisu bili svesni toga, već su jednostavno zbog raznoraznih razloga i uverenja i bez nekog udubljivanja prihvatali okolnosti takvim kakve jesu.
Moji prvi finiji poslovi počeli tokom srednje škole i nastavili se tokom fakulteta. Tokom ovog perioda bila sam član u 5 multilevel kompanija (ono što zovemo mrežni marketing). Građenje mreža me uopšte nije zanimalo, ali mi je prodaja bila izuzetno zanimljiva. Iz ove perspektive vidim da mi je to bio prvi dropšiperski biznis – imao si katalog iz kojeg su se proizvodi naručivali nakon što ih neko kupi. Dakle, ulazni troškovi lagera su bili nula.
Nisam ja radom za te MLM firme napravila milione, ali je to bila dobra dopuna izuzetno skromnom džeparcu. Kako sam postajala starija, sve mi je problematičnije bilo da nudim te kataloge ljudima i pričam o proizvodima. Sama sebi sam bila napadna i plašila sam se da će moji drugari tako određivati moju vrednost.
Ako ti je poznat osećaj, imam jako važnu stvar da ti poručim.
Ljudi često poistovećuju svoj posao ili titulu sa svojom ličnom vrednošću. I to je velika zamka. Ti nisi tvoj posao. Posao ne definiše tvoju vrednost.
Prihvatiš da ljudi osuđuju, jer to nam je u prirodi. Vrlo često ismevamo one koji su berači u polju, prodavci na pijaci ili MLM prodavci, šankeri, konobari, anketari, jer sramota je da se rade početnički poslovi. Sramota je i da tinejdžeri rade i sve u tom stilu. Sigurna sam da ste čuli neka od ovih uverenja.
Prošle godine sam bila u izuzetnom mentorskom programu u kojem nam je jedan od mentora preporučio da jednostavno promenimo okruženje ukoliko toksično. A šta ćemo kada toksično okruženje dolazi iz kuće? Nije uvek tako lako i jednostavno skratiti sve veze i komunikaciju i praviti se da te osobe nismo ni znali.
Kada sam se konačno zaposlila na puno radno vreme u “struci”, moji roditelji su bili jako zadovoljni. Ali, kako su godine prolazile, moje nezadovoljstvo je naraslo kao neboder. Zato sam dala otkaz.
Moja majka je bila devastirana. Zašto sam odbacila platu koja je bila više nego duplo veća od njene? Zašto bi se upuštala na taj “mučan” put? Jer je valjda njeno uverenje tada bilo da su svi preduzetnici ili propalice ili prevaranti. A možda i roditelji žele da budemo bolji od njih, ali ne puno bolji. :)
Najveći zajeb je nastao kada su nas naučili da ugovor na neodređeno znači ugovor za stalno…Do smrti…Ili čega već…Jer je prethodnim generacijama bilo OK da nemaju izbor. Bilo im je OK da prihvate jedan posao za ceo život. Čoveče, kolika je razlika između samo dve generacije. Dok čitam prethodne rečenice sva se stresam koliko to meni nije OK.
Nekada su naše okolnosti takve da moramo zaobilaznim putem do vrha. Nekada to znači prihvatanje poslova sa kojima nisi OK, jer imaš neke bazične potrebe neispunjene.
Ali samo ti imaš moć da odrediš svoju vrednost. Ostali nemaju prava na to. Posao koji trenutno obavljaš je baš to. Trenutak. Ono što postoji u sadašnjosti. Danas.
Baš zbog toga što sam prošla kroz sve ove poslove o kojima sam pisala, danas sam osoba kakva jesam. A današnje akcije definisaće osobu koja ću biti sutra. Svako iskustvo koje prođemo koristi nam kao važna lekcija, bilo da je pozitivno ili negativno.
Mi smo ono što jesmo ZBOG toga što radimo, a ne uprkos tome što smo radili.
