Ako čitaš moje tekstove, do sada si verovatno već shvatila da nisam neko ko sedi skrštenih ruku i čeka da mu bude bolje. 

Tokom studiranja upuštala sam se u svakojake poduhvate da bi u svoj budžet ubacila još malo cash flow-a. Svo to iskustvo mi je bilo vredno i danas kažem sebi da često moramo da preskočimo dosta malih bara da bismo konačno stigli da pecamo u reci.  

Pošto su ti poslovi bili neredovni, na trećoj godini studija zaposlila sam se na pola radnog vremena u jednoj e-Commerce firmi. Moja dobra drugarica me preporučila i počela sam da radim iz studentske sobe. To je bila 2008. godina (hej) –  dakle nema interneta. Čoveče, pa tad je bilo normalnije da nemaš računar nego da ga imaš. 

Umesto da očajavam, stupila sam u kontakt sa glavnom ekipom u domu (svaki dom ima tu ekipu). I ko bi rekao, svi smo bili za to da se uvede internet. Koliko smo samo kilometara kabla prevukli preko zgrade doma, mislim da bi nam Spajdermen čestitao na tome. I tako je moja karijera počela iz trokrevetne studentske sobe.

Dve godine sam provela radeći dosadne stvari. Iskrena da budem, umirala sam. Toliko mi je to bilo nezanimljivo, da kad bi mi ponudili da pređem Saharu, ja bih prihvatila. Ali rekli su mi to tako mora, to tako treba.

“Šta si mislila, da će svaki dan na poslu da ti bude Diznilend?”
“Šta se buniš, vidiš kako je teško za posao.” 
“Ne izmišljaj puno, svetska ekonomska kriza je. Puno bolji studenti od tebe ne mogu da se zaposle.”

I tako, jedno po jedno uverenje se stvaralo:

Da sam nezahvalna, jer imam posao dok ga mnogi nemaju.

Da ništa ne znam i da treba da pevam, jer niko u firmi to ne vidi.

Da nije OK da ne dajem 300%, jer mi taj posao plaća stan i hranu.

I tako dalje i u krug. 

Dve godine kasnije prešla sam iz remote pozicije u full time poziciju i dobila mesto u marketing timu, koje prethodno nije postojalo. Ostvarenje svih snova – završila sam marketing na FON-u i sasvim je bilo logično da je moja zvanična funkcija marketing menadžer. To bi trebalo da je to. 

Međutim, tu je usledio novi niz nezadovoljstava, usled nedostatka strukture i procesa. Ja sam sve to prebacila na ličnu odgovornost. Danas dobro znam da ništa od toga nije trebalo da me se tiče. Ali, mi smo samo ljudi. I mi kojima je odgovornost jako bitna, ne gledamo oko sebe i ne tražimo odgovornu osobu, već samo pravo u ogledalo.  

Presrećna sam što danas puno bolje poznajem sebe. Prošlost ne mogu da ispravim, ali mogu mojoj deci da prenesem to znanje i da njima uštedim deceniju samootkrivanja. Ili možda baš tebi, koja čitaš ovaj tekst.  

Danas znam da prepoznam špekulacije i manipulacije i, ono najvažanije, danas imam moć da im se suprotstavim. 

Ako pri samoj pomisli na posao i organizaciju u kojoj radiš osećaš teskobu, anksioznost, fizički ti se izražava stres u vidu rana ili ekcema, jako je važno da pročitaš naredne redove.   

Niko ne treba da trpi mobing. Edukuj se. Niko ne mora da radi ono što ne voli. Osim, ako to sam ne odabere. Niko ne mora da sarađuje sa ljudima koji mu ugrožavaju mentalno zdravlje.

Ako čitaš ovo znaj da bez obzira na to koliko situacija izgleda beznadežno, uvek postoji rešenje. Ako ga ne vidiš, ne brzaj. Sedi mirno i dozovi ga.

Trenutak kad sam napustila taj posao je bio trenutak mog oslobađanja. Da, jako me je bio strah. Prirodno se plašimo nepoznatog. Strah, kao i svaki strah, promoli glavu svaki put kad nešto jako važno, drugačije i nepoznato treba da preduzmemo.

Strah da li ću stvarno uspeti da zaradim svakog meseca, sumnje u sopstvene kapacitete i mogućnosti. Svaki dan kad bih sebe uhvatila da plivam u svojim strahovima rekla bih: “Radi najbolje što možeš”. A na kraju dana, ako i dalje nisam bila zadovoljna rekla bih sebi: “Sutra ćeš se potruditi više”. I tako dan za danom.

Naučiš da je neizvesnost u poslovanju sasvim prirodna stvar, jer život je neizvestan, a sutra nam nije zagarantovano.

Naučiš da se sebe potapšeš po ramenu i kažeš: “Jebote, kidaš ovo, BRAVO!”.

Naučiš da se samo slabašne ličnosti kriju iza moći svoje pozicije i čestitaš sebi što si sve ego tripove uspešno ostavila iza sebe.

Naučiš sebe da ne postoji konkurencija, već podrška.

Naučiš sebe da uzimaš jedan po jedan dan. Ali, umesto da viziju kreira neko drugi za tebe, ti to radiš. 

Naučiš da voliš izazove, jer je život jedna nemirna voda.

Naučiš da pustiš loše periode i brzo se prilagođavaš i reaguješ. 

Sve ovo ti već znaš, samo je nekad potrebno da ti neko kaže: “Ti to možeš. Verujem u tebe!” 

0 Shares:
You May Also Like