Nemam dovoljno iskustva.
Nisam skroz spremna.
Web sajt mi nije skockan.
Konkurencija je prevelika.
Treba još toliko toga da naučim.
Neko to već radi bolje.
Kad god želimo da nešto započnemo, ovakve misli se javljaju. I mi im verujemo. Ubeđeni smo da je naš strah crvena zastava, znak da ne treba da nastavimo dalje. Da treba da se upustimo u to, ne bi se plašili i sve bi išlo kao po loju.
A šta ako nije tako?
Istina o strahu
Strah je deo svakog poduhvata, putovanja i avanture.
To nije znak da radimo nešto pogrešno, već da radimo nešto novo. Ne znači da nismo sposobni, kvalifikovani ili spremni. Znači da radimo nešto što nam je važno. Nije pokazatelj slabosti, nego hrabrosti.
I uvek će biti tu – “New levels, new devils”.
Čak i kad savladamo strah od nečega i započnemo to, onog momenta kada se odlučimo za nešto novo, suočimo sa sledećim izazovom ili pokušamo da pomerimo granice svoje zone komfora, čitav novi set strahova će se pojaviti.
Dakle, loša vest je da će neki nivo i oblik straha do kraja života biti prisutan. Dobra vest je da to normalno i da ne mora da te spreči da radiš stvari koje želiš.
Evo još nekoliko istina:
Niko nije imun
Onaj ko redovno piše, nema strah od novog teksta.
Ko uspešno izgradi jedan biznis, ne plaši se da započne novi.
Kada imaš lojalnu bazu kupaca, ne brine te da li će im se dopasti eksperimentisanje sa pistaćima u receptu za najpopularnije kolače.
Često mislimo da oni koji su uspešni u nečemu ne osećaju strah i da im sve ide od ruke, ali to jednostavno nije tačno. Razlika je samo u tome što ne dozvoljavaju da ih strah zaustavi.
Koliko god da smo uspešni i iskusni, započinjanje nečeg novog je rizično i nelagodno. Ali oni koji uspevaju u poslu i životu otisnu se u avanturu svejedno. Jednom kada shvatimo da je strah normalan i uvek prisutan, znamo da ne treba da čekamo da prođe da bismo radili to što želimo.
Glas te laže
Čak i kada prevaziđeš otpor i kreneš da nešto radiš i stvaraš, glas u tvojoj glavi će i dalje da naklapa. Strah ima čitav arsenal pretnji i daje sve od sebe da te zabrine, prestraši i parališe.
Koliko god ove pretnje zvučale zastrašujuće, najčešće nisu tačne.
Da, možda ti treba bolji plan, više vremena ili malo pomoći da bi postigla to što želiš. Ali strah nikada to ne formuliše tako. Brbljivac u svoje redovne tirade ne uključuje rečenice poput: “Hej, odlično radiš i napreduješ. Bilo bi dobro da se posavetuješ sa nekim iskusnijim pre lansiranja tog projekta, ali za sada ti ide sjajno.”
Ne. On (najčešće dok pokušavaš da zaspiš) vrti najgora scenarija – neku verziju koja se svodi na “ostaćeš sama, gladna i niko te neće voleti”.
Kad izgovoriš naglas te reči ili ih zapišeš i malo analiziraš, brzo shvatiš da je brbljivac dosadan, da se ponavlja i da nema pojma o čemu priča.
Neuspeh je neminovan
Strah od neuspeha je ubio više snova nego bilo koji drugi.
Ima moć da nas spreči da bilo šta novo pokušamo. Od dekupaža na podmetačima, preko prijave za maraton do pokretanja posla. Čak i pre nego što nešto testiramo, on će da presudi i obavestiće nas da nećemo uspeti.
A ako u nečemu zaista i omanemo (koliko god to malo bilo), strah dobija dodatno gorivo, postaje glasniji i jači. Više se ne bavi izmišljanjem “šta ako”, jer sada ima dokaz. “Nešto loše se dogodilo – vidiš da sam u pravu!”
Istina je da će doći trenutak kada ćemo naići na prepreku, nećemo postići zacrtani cilj, doživećemo neuspeh i možda razočarati nekoga. Pa šta? Da li je kraj sveta? Teško.
Svako ko je u nečemu uspešan, ima i svoj džak pun manjih i većih neuspeha, pogrešnih procena i koraka. To je deo puta, koji je sve, samo ne pravolinijski.
Tako da, kad ti sledeći put strah bude pretio neuspehom, kaži mu da ćeš biti u dobrom društvu i da je jedini način da ne doživiš neuspeh da ništa ni ne pokušaš. A to je prilično dosadan život.
Uvek će biti hejtera
Isto važi i za kritiku. Da bi je izbegao, ne treba ništa da stvaraš. Jer, šta god radio, uvek će biti negativnih ocena i komentara.
Jedno je konstruktivna kritika ili osnovana žalba kupca ili klijenta, a sasvim drugo to što ti neko nešto napiše samo zato što mu treba prostor da izbaci frustraciju.
Svi mi težimo, manje ili više, da se dopadnemo drugima, tako da strah od osude i odbacivanja nije iznenađujuć.
Iako smo svesni da ne možemo svima da ugodimo, u stanju smo da u pola noći ili tokom kafe sa prijateljima premotavamo film i po 10. put proživljavamo neki negativan komentar. Istovremeno, potpuno ignorišemo sve pozitivne ocene i komentare, kao i ljude kojima smo pomogli ili im ulepšali dan/nedelju/mesec.
Ako imaš neki svoj biznis ili planiraš da ga započneš, imaj u vidu da će sa njegovim rastom doći i hejteri. Možda te ne razumeju, možda ne rezoniraju sa tvojom porukom. Možda čak ni ne shvataju da su negativni. Čak i kada misliš da si spreman na sve to, zaboleće. U tom momentu se podseti da ne možeš da budeš sve svima i da to ni nije tvoj posao.
U velikom broju slučajeva najglasniji kritičari nečijeg rada su ljudi koji ništa nisu pokušali da naprave. Kada ovo osvestimo, postaje jasno da naša poruka i nije upućena takvim osobama.
Evo kako zdravo reagovati na hejt:
Prvo se zahvalite. Hejteri ne mogu da podnesu ljubaznost, pogotovo ako su gađali nisko. :-) Očekuju prljavu borbu (čupanje kose, grebanje noktima, itd.); samim tim što kažemo hvala, razoružavamo ih.
A na čemu smo zahvalni tačno?
Prvo na tome što svaki javni komentar podiže engagement. Drugo, podseća vas na to za koga nije vaša poruka i za koga vi niste. Treće, podseća vas ko je vaše pleme.
Nakon zahvalnice, ljubazno pozovite tog kritičara da se sam ukloni da se ne nervira dalje.
Naše je da radimo najbolje što znamo i umemo u datom trenutku, da nikoga svesno ne oštetimo, da pomognemo onima kojima možemo. Da se fokusiramo da one koji nas razumeju i kojima je potrebno ono što imamo da ponudimo.
Tako strah bledi, a hejteri imaju mnogo manje mogućnosti da ometaju naše napore i uspore progres.
Ne moraš da budeš najbolja da bi dodala vrednost
“Nisam dovoljno dobra”.
Šta to uopšte znači? Kao i neuspeh, “dovoljno dobra” je nedefinisan pojam. A ako nešto ne možemo da definišemo i izmerimo, teško da možemo da ga ostvarimo.
Ne znamo na šta mislimo kad kažemo dovoljno dobro, ali znamo je da je to nekako uvek više nego što mi trenutno umemo i možemo da ponudimo. Finiš linija se stalno pomera i nikada ne dostižemo taj izmišljeni zlatni standard, koliko god već uspeha imali iza sebe.
Naravno, možda ti treba više iskustva da bi bio bolji u nekoj veštini, ali nećeš steći to iskustvo dok ne počneš da praktikuješ tu veštinu. Kad ovako pročitaš deluje logično i zdravorazumski, ali često to zaboravljamo.
Ne moraš da čekaš trenutak u kojem ćeš se osećati validirano ili kvalifikovano ili dovoljno dobro da bi nešto započeo, jer taj trenutak verovatno nikada neće doći. Ne moraš ni da budeš najbolji da bi dodao vrednost u nečiji život. Možeš da počneš da pomažeš ljudima, praviš razliku i dodaješ vrednost već prvog dana.
Ali da bi došlo do toga, neophodan je taj prvi dan. Neophodno je da počneš.
Nikada nećeš biti spreman
Biznis i roditeljstvo su odlični primeri – priprema je korisna, ali najviše učiš u samom procesu.
Ako čekamo da strah nestane, budemo potpuno spremni ili imamo savršeno razrađen plan, verovatno nikada nećemo ništa započeti.
Umesto da odlažemo dok ne stigne mitsko “spreman/spremna”, možemo jednostavno da krenemo za svojim željama i snovima. Ima onih kojima je danas potrebno to što imaš da ponudiš. Znaš i umeš dovoljno. Probaj, testiraj, proceni, pa probaj ponovo.
Učimo i rastemo kroz praksu, ne kroz beskrajnu analizu i probe u našoj glavi. :-)
Ima mesta i za tebe
Postoji ta jedna stvar koja te baš zanima. Čitaš, razmišljaš, voleo bi da se oprobaš u tome. Ali, toliko ljudi već to radi. I pošto su počeli pre tebe, daleko su odmakli i bolji su. Čemu onda tvoji pokušaji? Verovatno je bolje da odustaneš.
Evo zašto nije.
Stalno nam se prodaje priča kako je svet ograničen, kako nema dovoljno za sve i da moramo da se grčevito borimo za svoje mesto. Ali, ne živimo u univerzumu ograničenja i nedostataka. Opcije, prilike i potrebe su neograničene. Koji god talenat, želju, strast ili radoznalost da imaš, znaj da ima mesta i za tebe.
Možda drugi imaju nešto slično da ponude, ali to ne može da ugrozi ono što ti imaš, niti da ti to oduzme.
Ima toliko pisaca, muzičara, frizera, motivacionih govornika, sportskih, modnih i kozmetičkih brendova, proizvođača žvaka i satova, ali ti imaš svoje omiljene. Iz tog mnoštva, biraš ono što najviše rezonira sa tobom.
Sutra ćeš ti i ono što imaš da ponudiš nekome biti najdraži izbor. Ne dozvoli da te strah ubedi u suprotno.
Suočavanje sa strahom
Volela bih da mogu da ti ponudim neki hack, ali nažalost teško da tako nešto postoji. Ono što mogu je da ti predložim par koraka koji će ti pomoći da se uspešnije suočiš sa strahom u konkretnim situacijama:
Uradi to jednom
Strah je pun hipotetičkih tvrdnji:
“Ako lansiraš taj blog, svi će ti se smejati iza leđa.”
“Ako staviš tu cenu na proizvod, svi će misliti da si pohlepan”
“Ako započneš taj posao, niko neće želeti tvoje usluge.”
“Ako objaviš taj post, niko ga neće lajkovati i izgledaćeš blesavo.”
Shvataš već pravac i verovatno si mnogo puta od glasa u svojoj glavi čula slične tvrdnje.
Najbolji način da ga utišaš je da načiniš prvi korak u pravcu toga što želiš. Kad jednom uradiš nešto, bez obzira koliko taj prvi put bio zastrašujući, strah ne može da te maltretira ponavljanjem svih “strašnih” stvari koje bi mogle da se dogode. Zato što si uradila. I preživela. Sledeći korak će već biti lakši.
Daj sebi dozvolu da budeš početnica
Lako je gledati najbolje i najuspešnije u nečemu i pretpostaviti da su se jednog dana prosto probudili tu gde jesu i da im je uspeh došao preko noći. Ali svako ko je ostvario neki cilj zna da ne postoji tako nešto. Niko se ne nađe slučajno na vrhu planine.
Iza toga je mnogo rada, truda, razmišljanja, testiranja i naučenih lekcija. Ono što im je zajedničko je da su svi u nekom trenutku bili početnici – Opra je bila reporterka lokalnih vesti u Nešvilu.
Dozvoli sebi da budeš početnik. Tako daješ sebi priliku da učiš, rasteš i usavršavaš se. Strah postaje tiši, jer si svesno smanjila pritisak očekivanja. A onda ćeš i ti u nekom trenutku postati “uspeh preko noći”.
Razgovaraj sa sobom
Umesto da slušaš sebe, razgovaraj sa sobom. Kada dozvoliš glasu da ima monolog, slušaćeš uglavnom laži, sumnje i priče o neuspehu. Prvo ga prekini pitanjem “Da li je to stvarno tako?”. Kad racionalizuješ tu bujicu, obično se ispostavi da je najgori scenario samo scenario, a ne istina i zagarantovani ishod.
Ako i dalje ne možeš da izbaciš iz glave crna predviđanja, postavi pitanje “I šta onda?”. To će ti pomoći da osmisliš plan B i uvidiš da uvek postoji rešenje i izlaz.
Nakon toga, prebaci fokus tog unutrašnjeg dijaloga na pozitivnije misli koje će hraniti nadu i samopouzdanje. To ne mora da bude Toni Robins motivacioni govor. Dovoljno je podsećanje na sve što si već ostvarila, kao i na to zašto želiš da uradiš to želiš.
Razgovaraj sa drugima
Koliko god naša iskustva bila individualna, istovremeno su i univerzalna. Možda strah nema iste uzroke, ali se na sličan način manifestuje i kod drugih. Razgovaraj sa osobama u koje imaš poverenja i koje ti mogu pomoći da sagledaš stvari iz prave perspektive.
Forumi i grupe na društvenim mrežama gde se okupljaju istomišljenici isto mogu biti od koristi. Ako ti je nelagodno da postaviš pitanje, pretraži prethodne postove na temu straha koji te muči i sigurno ćeš naići na barem jednu objavu ili komentar koji ti mogu biti od pomoći.
Podsećaj se redovno
Zapiši negde gde ti je zgodno sve što smo do sada zajedno zaključili:
- Strah je normalan
- Niko nije imun na strah
- Glas te laže kad vrti tvrdnje kojima je jedini cilj da te zabrinu, prestraše i parališu
- Neuspeh je deo uspeha
- Uvek će biti hejtera
- Ne moraš da budeš najbolja da bi dodala vrednost
- Nikada nećeš biti potpuno spreman
- Ima mesta i za tebe i ono što imaš da ponudiš svetu
i koristi kao podsetnik kad te zatreba ohrabrenje.
Sa one strane straha
Evolucija nam je usadila refleks straha kako bismo preživeli i zaštitili se od stvarnih opasnosti. Ali nam nije potreban kada želimo da nešto pokrenemo i stvorimo. No, to ga ne sprečava da se pojavi potpuno spreman za borbu.
“Verujte mi, strah će uvek pojavljivati – posebno kada se trudite da budete inventivni ili inovativni. Kreativnost će uvek pokretati vaš strah jer kreativnost traži od vas da uđete u carstvo neizvesnog ishoda, a strah mrzi neizvesne ishode.
Vaš strah – programiran evolucijom da bude hiperbudan i ludački zaštitnički – uvek će pretpostavljati da je svaki neizvesni ishod predodređen da se završi u krvavoj, užasnoj smrti.
U suštini vaš strah je sličan pajkanu u tržnom centru koji zamišlja da je mornarička foka: nije spavao danima, sav je uzavreo od red bula i podložan tome da puca u sopstvenu senku u apsurdnom nastojanju da očuva “opštu bezbednost”.
Sve je to sasvim prirodno i ljudski.
Toga se apsolutno ne treba stideti.
To je, ipak, nešto što vapi da se s njim pozabavite.”
Elizabet Gilbert, “Velika magija”
Pozabavi se svojim strahom, daj mu mesta, ali ne dozvoli da te zaustavi. Jer sa one strane straha mogu da budu neverovatno lepa, zanimljiva i ispunjavajuća iskustva.
