“Umoran sam”, rekao je tiho.
“Umoran sam!”, dreknuo je dok je hodao jednom nožicom ispred druge.
Prijateljica i ja, već poznate po tome da spremimo decu i provedemo ceo dan u šumi istražujući staze, rešile smo da ovog puta povedemo decu u avanturu uspona od podnožja do vrha Bukulje.
Na samom početku strmog uspona od 2,4 km javio se glas mog malog četvorogodišnjaka. Njemu je ideja o hajkingu uvek primamljiva, ali kad stanemo na stazu on bi to ipak malo drugačije izveo – možda na nečijim leđima, na primer. Držeći ga za ruku, pitam ga da li bi možda želeo da malo sedne i odmori se. Pristaje taj čak i na samo pominjanje P od pauze.
A onda kreće dovijanje kako da ostane u tom stanju nekretanja što duže. Kreću priče, poput: “Mogao bih nešto da poručkam”, “Pio bih malo vode”… Baš kao što smo i mi odrasli spremni na rafal izgovora kada treba da uradimo nešto, a neće nam se.
Vraćamo se na stazu i pridružujemo našoj vernoj planinarskoj grupi, koju čine 2 mame, 2 prvaka i 2 četvorogodišnjaka. Ostatak grupe se ne žali na umor i ne traži pauze. Ali da je po mom malenom, put do vrha bi se sastojao od pauza i malo hodanja između.
To što je najsporiji njega ne zanima, jer je jako siguran u sebe i svoje potrebe. Čak i da mu neko kaže da je spor, odmahnuo bi glavom i dobacio njegovo poznato “Pa šta?”. Pravi je life coach nebriganja.
Na poslednjem kilometru sreli smo jednu baku. Možda se samo odmarala, mada mi nije delovala umorno. Pozdravili smo se i zastali da čujemo njene reči: “Deco, kad se umorite, samo malo usporite”.
Ponoviću ovo: kada si umorna, umesto da digneš ruke od svega, ti samo malo uspori. Bitno je kretanje, nije bitna brzina.
Bilo da ti je potrebna godina-dve ili par njih da stigneš do vrha, to nije puno vremena kad znaš da ima uticaj na to kako ćeš da živiš do kraja života. A ako ti neko slučajno u međuvremenu kaže da si spora, odmahni glavom i dobaci “Pa šta?”.
