Dugo mi je trebalo da kao dete prihvatim okolnosti u kojima sam živela.
Odrasla sam u jednom malom selu (manje od 1000 kuća) u okolini Sopota. U mojoj glavi je ekosistem u kojem sam živela bio mnogo manji – sastojao se svega od tri kuće i, u proseku, od ~ 8 godina obrazovanja. To je bio kraj u kojem je živelo 15 živih i verovatno stotine umrlih duša (sastavni deo mog svakodnevnog vidika je bilo groblje).
Često sam ispitivala starije o posthumnom životu i tom mističnom svetu na koji se odlazi nakon ovog. Moji odrasli nisu bili vični marketari, jer mi uopšte nisu prodali priču o afterlife-u. :-)
Ali su mi preneli koncept prolaznosti. Sve prolazi, pa i život.
Čak i dok sam živela tamo, okružena zelenim brežuljcima, sve vreme sam lutala tražeći svoj put do ostavljanja otiska. Iako i dalje tražim svoje mesto, sada mi je jasno kuda idem.
Detinjstvo na selu je bilo obojeno obavezama. Moji roditelji su, savremenim jezikom rečeno, bili frilens voćari – zaposleni, u punom radnom odnosu, dok su u slobodno vreme uzgajali svakojake voćke. Mi deca smo bili manjinski partneri u njihovim zamislima, a radili smo po modelu deljenja profita.
Put od “naredbe” do udela u profitu
Od svega što smo uzgajali kao mali proizvođači, najupečatljivije su mi jagode. Koliko je to psihički i fizički bilo zahtevno najlakše mogu da objasnim tako što ću vam reći da bih svaki dan istrčala polumaraton, samo da ne moram da uđem u tu njivu u vreme radova.
Tada nije bilo kap po kap sistema za navodnjavanje od kojeg vam kućice daju krupne i sočne jagode, već je bilo raznolikih klasa čak i oviru jedne kućice. Nije bilo ni sađenja na foliju koje znatno olakšava uzgajanje i koje omogućava da ne morate 3 puta godišnje da kopate celu njivu, jer kućica obrasta u korov. A kada kućica obraste u korov automatski se smanjuje prinos. Manje prinosa, manje prometa… Shvatate već niz.
Kada na to dodamo berbu zbog koje se nekada ustajalo u 5 ujutru da bi se što više obralo do 13h (jer tada počinje paklena žeža napolju) i svo vreme koje se provodi u jednoj potpuno neprirodnoj pozi sa glavom savijenom do zemlje, dobijate sliku koliko je to bilo “ugodno”.
Prvo su naši roditelji shvatili da obična naredba tipa “Uradi to” neće paliti dugo, pošto je dolazilo do ozbiljne pobune u kući. Situacija je tražila ozbiljne dogovore sa nama decom-radnicima. Ti pregovori su uvek bili pred prvo branje, jer su mudro shvatili da je tada moral kod nas “radnika” najviši.
Iz ovog ugla sebe smatram predsednicom sindikata. Pošto sam bila najstarije dete, to je valjda nekako bila prirodna uloga. Negde od svoje 7. godine sam se glasno borila za bolje uslove radnika, kraće smene, duže poslepodnevne pauze i najbitnije – finansijsku nadoknadu. Zamislite samo sedmogodišnju devojčicu visoku oko 130 cm i sa paž frizuricom kako drži govor na jednom porodičnom sastanku. Pa precakano. Mislim da bi i Greta bila zadovoljna mojim tadašnjim nastupom.
Naši roditelji su uvideli da kao što ne pale naredbe, ni sitna podmićivanja poput “kupićemo vam sladoled” neće zadugo zadovoljvati njihove “radnike”. Pa odrekli bismo se svog sladoleda ovog sveta zauvek, samo da ne moramo nazad u ložanu! Tako je za “sindikat” jedino moguće rešenje bila finansijska nadoknada za naš rad.
Imali smo insajderske informacije koliko jednodnevne nadnice koštaju i krenuli smo od istih cifara. Recimo da bi to danas bilo ~ 20 evra dan. To naravno nismo dobili, jer je moja mama u to vreme za mene bila previše iskusan pregovarač. Tako smo na kraju došli do pomenutog modela deljenje profita, što je značilo da za isplatu moramo čekati kraj sezone. Paušalnom metodom. Sad znam koliko je ovo katastrofalan dogovor bio, ali šta da vam kažem, teško je saradjivati sa rođacima a da je i vuk sit i ovce na broju.
Koliko je ovo bio maestralan dogovor za naše roditelje, pokazaće vam naredni redovi.
Zašto je ubiranje plodova našeg rada bilo retko i skromno
Kod sezonalih stvari poput voća (ovo možemo da primenimo i na druge sezonalne industrije poput turizma, mode, itd.) imamo 3 faze kretanja prodaje i zarade.
Prva je ulazna faza. Ovde se dešava maksimizacija profita, jer prodajemo robu po maksimalnoj ceni dok je ponuda oskudna.
Sledi silazna faza i to je period kada cena već ide dole. To su ona prva sniženja od 20 do 30%, gde i dalje uzimamo profit, ali je drastično manji u odnosu na ulaznu fazu.
Na kraju je tu faza umiranja – najbolji komadi su već otišli, ponuda je mnogo veća od potražnje, cene su niže i do 70% u odnosu na start sezone. Kod voća na primer, ovde je već vidna razlika u klasi robe koja se nudi na tržištu. Ovde je profit minimalan i ponuđači se bore da se bukvalno otarase robe koju imaju jer je životni vek proizvoda izuzetno kratak (2 dana max).
U našem slučaju sa jagodama, te ekstra količine koje nisu mogle da se prodaju mogle su postanu novi proizvodi poput soka, džema i slatkog od jagoda, ali sve to je iziskivalo dodatni trud oko kuvanja, kao i značajno finansijsko ulaganje u sirovine poput šećera (a ipak su to bile 90-te).
Mala digresija – iz ove perspektive mi nije jasno zašto nikada nisu razmatrali prodaju gotovih proizvoda. S obzirom da smo proizvodili sirovinu, mogli smo da maksimizujemo profit na ovaj način i prodajemo te proizvode tokom cele godine ne samo tih nekoliko nedelja godišnje.
Iz ovoga mi sledi naravoučenije da uvek treba pričati sa preduzetnicima iz različitih sfera. NIkada ne znate čija priča može biti pokretač neke nove vaše priče koja će postati mega boom.
Mi smo dakle za naš deo kolača čekali kraj sezone. Usled nagomiljavanja troškova i premalog rasta u prometu, taj deo baš i nije bio veliki. Tačnije tako je bio predstavljan. Kako se cenovni drop dešava jer se sezona privodi kraju, tako je i entuzijazam kod naših roditelja vidno padao. Naravno da smo mi kao njihova deca to proživljavali sa njima i poslednje što smo želeli je da budemo smetnja i insistiramo na više od onoga što nam je na kraju ponuđeno. Može se reći da smo bili izutetno razumna deca kada je novac bio u pitanju.
Dogovori koje smo sklapali sa roditeljima preslikavaju se na poslovne pregovore
Uzmite sada boldovani deo rečenice iz prethodnog pasusa i i stavite u perspektivu nekog radnika u pogonu proizvodnje.
Šta se dešava kada čuju radnici da prodaja slabo ide? Ućute se jer su prestrašeni da će neko možda dobiti otkaz i onda pristaju na sve uslove.
Naše detinjstvo nas oblikuje i ako smo tokom odrastanja učeni da ustuknemo, tako ćemo se i kasnije ponašati u sličnim situacijama. Učesnici se menjaju – umesto roditelja se kao autoritet pojavljuju nadređeni, ali naša reakcija je identicna kao kad smo bili deca.
Jedan od prvih poslovnih mentora mi je rekao jednu rečenicu koja me i dalje prati: “Život te stalno vraća na situacije koje nisi prvobitno rešila.”
I zato je važno da osvestimo sve šablone koji nam ne služe.
Tako možemo preći u drugu grupu, onu koja liči na radnike dovoljno lude hrabre da istupe i kažu: “Pa promenite način prodaje ili prodavca, jer smo mi naš deo pogodbe obavili po dogovoru.” Tako samo i ja želela da vidim prodajni lanac do kraja i tražila da idem sa tatom na pijacu, ali tu priču ostavljam za neki sledeći put.
Ono što želim da naglasim kao poentu ove priče je:
ako staviš svoju sudbinu u tuđe ruke, ti zapravo daješ drugima kontrolu nad tvojim životom i tvojim odlukama. Možda je tako moralo u detinjstvu, ali u odraslom dobu mi imamo i opciju i odgovornost da se borimo za sebe.
Ako ti niko nije rekao ranije, dozvoli da ti ja kažem: Niko se neće boriti za ono što ti pripada, sem tebe.